DJECA SU VAŽNA!

Ja svaki dan idem u školu, a nisam učenica. Već ste pomisli kako sam učiteljica ili ravnateljica. Ništa od toga!

Red je da se predstavim. Ja sam knjižničarka. Radim u velikoj prostoriji punoj knjiga poredanih po policama. Po knjige dolaze učenici i ja im dajem knjige na čitanje. Ja sam ruka koja im svaki dan pruža knjigu. Tako knjižnica oživi. Na kraju, kad zazvoni zadnje zvono i završi zadnji školski sat, knjižnica se smiri, zavlada mir i tišina, ja slažem vraćene knjige koje čekaju novo čitanje i uživam u malo mira. Takve su vam knjižničarke, a i ja nisam iznimka.

Ja se raspričala, nekako previše o sebi, a ne volim biti u centru pozornosti, a i htjela sam vam ispričati jednu zgodu. Često nekim poslom moram otići u neki razred, odnijeti neki časopis, knjigu ili opomenuti učenika koji nije na vrijeme vratio posuđenu knjigu.

I tako, jednoga dana, pokucam ja na vrata jednoga razreda, i naiđem unutra na jedan nesvakidašnji prizor. Učiteljica je zapisivala nešto u e- dnevnik. A do nje maleni učenik prvog razreda s kartonskom krunom na glavi izrezanom od kutije za cipele. Bio je sav važan, pa mu se valjda od tolike važnosti i kruna naherila (nakrivila) na jednu stranu, što mu nije oduzimalo nimalo od važnosti.

-Lako tebi, ti imaš svoga kralja- rekoh učiteljici poslije pozdrava.

A ona mi veselo reče:

- Da. Ja svakoga dana imam novoga kralja ili kraljicu. Kod mene je svaki dan „ netko učenik dana“ ili „ učenica dana“. Tako su oni jako važni, pomažu mi, obavljaju male poslove i dobivaju pohvale. Tako im raste samopuzdanje.

- Moram priznati kako takvo što do sada nisam čula- rekla sam joj .

- To je Paths program, a na hrvatski bi se jezik moglo prevesti kao „rastem“- rastumači mi učiteljica Anamarija. I prije smo imali dežurnog učenika, ali ovo je nešto sasvim drugo. Djeca su u prvom planu.

- Zanimljivo - kimnem glavom.

Vratila sam se u knjižnicu. Taman sam htjela isključiti računalo i zatvoriti knjižnicu kad ti uđe jedan učenik s krunom na glavi. Vraća posuđenu knjigu. Bira novu. Pita me može li posuditi dvije. Zadužujem ga. Izlazi dostojanstveno, pozdravlja me s „ Doviđenja“, a kruna mu stoji ravno, kao kakvom malom princu.

Na odlasku kući, na hodniku, srela sam učiteljicu Anamariju. Uvijek nasmiješenu.

Pitam ju:

- U čemu je tajna tvojega dobrog raspoloženja?

- U učenicima – odgovori mi i mahnu za doviđenja.

Sjetila sam se svih onih priča kako je šiba izišla iz raja, a danas hvala Bogu, neka su druga vremena i učenik je u prvom planu. Tako i treba biti!